Српска средњовековна медицина представљала је сложену синтезу византијске традиције, западних научних утицаја и хришћанске духовности, формирану као важан стуб очувања државе и народа у доба династије Немањића. Зачетник њене институционализације и законодавног оквира био је Свети Сава, који је оснивањем првих манастирских болница у Хиландару i Студеници поставио темеље организованог лечења и медицинске неге. Здравствени систем се додатно ширио кроз дипломатске и међународне везе, о чему сведоче српске болнице у Јерусалиму i Цариграду, као и ангажовање водећих италијанских лекара на српским дворовима и у приморским градовима попут Дубровника и Котора. Висок степен стручности и равноправности са тадашњим европским универзитетским центрима потврђује богата преписивачка делатност, чији је најзначајнији споменик  ...